Калауз ... и калауска

порекло речи

Данас се овом речју углавном назива алатка са зубом у облику кукице којом се насилно отварају врата.
У старотурском језику јавља се у више графија – кулабуз – кулагуз – кулавуз/к’лавуз – и значи онај који показује пут, путовођа, водич. Користила се и као лично име, Кулавуз односно Кулагуз.'
Турски историчар Мехмед Нешри казује да је турској војсци, када је 1389. ишла на Косово, калаузио (обласни господар и од Маричке битке турски вазал) Константин (Драгаш). А и Душан Поповић, пишући о историји данашње Војводине у време турске владавине, истиче да су Срби (као и Мађари) у турској војсци служили као калузи (водичи). За узврат, добијали су тимаре (лена), о чему сасвим поуздано сведоче и званични османски пописи (познатији под именом дефтери). Чак се сразмерно великi број тимара сусреће у рукама хришћана тобџија, азапа и калауза. „Поред харамбаше и барјактара“ – каже, опет, већ поменути аутор – „налазио се у чети и калауз проводич“. У једном старијем хрватском извору читамо: „Калаузи, турски су били негда Власи, уходе, а по том преводичи и предњи четници, кад турска војска дрчи, да плиени наше стране, пак да се хватају сужњи, а напосе нејака дјеца.“ Реч налазимо и у Његошевом Огледалу cрбском: „Чекајте ме на воду Влахињу, / е ћу остат у табору турском / да ја будем војсци калаузе, / да доведем преко Сињца Турке.“ Па прецизније: “те Турцима распутице каже“. У првом плану познате слике Паје Јовановића „Сеоба Срба“ види се народни калауз.
Калаузом се називала и животиња –обично коњ или ован – који предводи караван или стадо („Калауз ... коњ, звонар који иде први пред караваном и показује пут“). Отуда је и овца која предводи стадо, овца предводница – калауска. А тако се називала и жена калауз. Постојао је чак и деминутивни облик – калаушче („Утече му момче калаушче“). Наведимо и остала значења ове позајмљенице: који води брод, пилот, педот („Драгут Раишуш врли калауз морски“); трговачки посредник, мешетар, прекупац гласник, гласоноша, ухода, потказивач, шпијун; посредник при склапању брака, наводаџија, проводаџија; у косовско–метохијском дијалекту (који је забележио Глиша Елезовић): и фигуративно кочоперан, напредан, први човек, младић („Ашколосун да му је, калауз му дете искочи“); па врста морске рибе, црногузац и, најзад, део неке направе, алата у облику куке. Покрајински се уместо калауз каже и калаузин, а тако се назива и прво обојено ускршње јаје. Ту је, даље, калаузара – врста веће бургије, па калаузина („Чиновници наплаћују од извозника калаузину за товарне вагоне“), калауштина – новчана награда, плата која се даје калаузу за обављање калауског, посредничког посла. А овом другом речју назива се и посредовање, посредништво у трговини (калаузлук).
Уз већ поменуто значење глагола калузити, имамо и следћа: припремати пут, пролаз нечему, претходити („Бургијица .... калаузи великим сврдловима“); вршити посредничке послове у трговини, бити трговачки посредник, посредовати, препродавати; посматрањем прикупљати податке, обавештења (о некоме, нечему), извиђати, уходити („Отме ли се гдје цура... Јуре калаузи и траже отимаче“); радити за некога, бити у нечијиј служби, вршити услуге некоме, служити, помагати некоме („Највише је оних који се крију иза... назива радикал и који су под том фирмом калаузили свакој влади“) и, најзад, покрајински мењати час овако, час онако. Реч је оставила своје трагове и у топономастици (Калаузија, Калаузовићи), а користи се , такође, и као презиме: Калаузи, Калаузовић.

Република, 478-479, 01-30.06.2010.