Uređivanje teksta je nevidljiva umetnost u kojoj najbolji rad ostaje neotkriven jer onaj ko ga uređuje nastoji, uvažavajući autora, da tekst bude prosvetljujući, besprekoran i prijatan za čitanje.
“Lektor ne samo što čita, on čita pažljivo, a takvo je čitanje moćan, kreativan čin. Stari su to znali i to ih je plašilo. Mesopotamsko društvo, na primer, nije od svojih pisara tražilo da se udube u čitanje već samo da odlično pišu. Pisari su otud pribegli neobičnom lukavstvu: prikrivali su svoje umeće čitanja kako se ne bi zamerili svom poslodavcu. Atički pesnik Menandar je napisao: „oni koji umeju da čitaju vide dvostruko bolje“. Drevne autokrate nisu želele da njihovi podanici dobro vide. Poredak se temeljio na poslušnosti, a ne na znanju i razmišljanju. Dakle, iako plaćen da čita koliko i da piše poruke, pisareva titula oprezno se odnosila samo na pisanje (scribere = ‘pisati’); a simbol za Nisabu, mesopotamsku boginju pisara, nije bila tabla već pisaljka. U svojoj odličnoj knjizi Istorija čitanja, Alberto Manguel piše: „Za pisara je manje bezbedno da ga vide kao onog koji tumači informacije, nego kao onog koji ih samo beleži za javno dobro.“
U svom strahu od čitalaca, stari su razumeli ono što smo mi zaboravili o važnosti čitalačke publike. Čitanjem raste moć nezavisnog uma. Kada pažljivo čitamo, promišljamo i o sebi - a to je suština slobode. Takođe je to i suština uređivanja. Uređivači teksta su oslobođeni pisari koji ne samo što beleže i šire informacije, već o njima razmišljaju, tumače ih, i konačno i utiču na njih.
Susan Bell, The Artful Edit: On the Practice of Editing Yourself
