Уређивање текста је невидљива уметност у којој најбољи рад остаје неоткривен јер онај ко га уређује настоји, уважавајући аутора, да текст буде просветљујући, беспрекоран и пријатан за читање.
“Лектор не само што чита, он чита пажљиво, а такво је читање моћан, креативан чин. Стари су то знали и то их је плашило. Месопотамско друштво, на пример, није од својих писара тражило да се удубе у читање већ само да одлично пишу. Писари су отуд прибегли необичном лукавству: прикривали су своје умеће читања како се не би замерили свом послодавцу. Атички песник Менандар је написао: „они који умеју да читају виде двоструко боље“. Древне аутократе нису желеле да њихови поданици добро виде. Поредак се темељио на послушности, а не на знању и размишљању. Дакле, иако плаћен да чита колико и да пише поруке, писарева титула опрезно се односила само на писање (scribere = ‘писати’); а симбол за Нисабу, месопотамску богињу писара, није била табла већ писаљка. У својој одличној књизи Историја читања, Алберто Мангуел пише: „За писара је мање безбедно да га виде као оног који тумачи информације, него као оног који их само бележи за јавно добро.“
У свом страху од читалаца, стари су разумели оно што смо ми заборавили о важности читалачке публике. Читањем расте моћ независног ума. Када пажљиво читамо, промишљамо и о себи - а то је суштина слободе. Такође је то и суштина уређивања. Уређивачи текста су ослобођени писари који не само што бележе и шире информације, већ о њима размишљају, тумаче их, и коначно и утичу на њих.”
Susan Bell, The Artful Edit: On the Practice of Editing Yourself
